Većina legura titana može se zavariti pomoću oksiacetilenskog zavarivanja, a sve legure titana mogu se zavariti pomoću metoda zavarivanja u čvrstom stanju (kao što su TIG, MIG, plazma zavarivanje, zavarivanje laserom i elektronskim snopom).
U stvari, sklonost zavarenim spojevima legure titanijuma da pucaju je mnogo manja nego kod crnih metala (kao što su legure gvožđa i legure nikla). Iako legura titanijuma ima tako dobra svojstva i druge odlične karakteristike zavarivanja, neki inženjeri i dalje smatraju da je zavarivanje legure titana prilično teško, uglavnom zato što zavarivanje legure titana ima posebno visoke zahteve za zaštitu od gasova, a generalno samo veoma stručno osoblje može da uradi to. Osigurajte da zaštita gasa ispunjava zahtjeve. U stvari, mnoge metode zavarivanja se mogu koristiti za zavarivanje legura titanijuma. Budući da N2, O2 i ugljične tvari u zraku unesene tokom procesa zavarivanja čine rastopljeni zavareni spoj od legure titana krhkim, područje koje se zavariva mora biti očišćeno i zaštićeno inertnim plinom. Materijali za zavarivanje se u osnovi biraju na osnovu karakteristika materijala koji se zavaruju. Zavarljivost titanijumskih legura se generalno ocenjuje na osnovu duktilnosti i čvrstoće zavarenog spoja.
Trenutni trend primjene laserskog zavarivanja titanijumskih legura postaje sve rašireniji. Lasersko zavarivanje ima malu deformaciju, visoku proizvodnu efikasnost, a stepen automatizacije je veći nego kod elektronskog snopa i TIG-a. U poređenju sa zavarivanjem elektronskim snopom, lasersko zavarivanje ne zahteva složenu opremu kao što je vakuumska komora, tako da je lasersko zavarivanje praktičnije, a lasersko zavarivanje može direktno zavariti u različitim stanjima zavarivanja. Zbog svoje velike snage, CO2 laser može istovremeno probiti titanijumsku ploču debljine 20 mm koristeći 25 kW/h.
